Пиносава - Историјат
  • Регистрација

Пиносава 1907. године добија своју школу.
До отварања ове школе наши ђаци су ишли у школу у Белом Потоку.
Школска зграда је подигнута добровољним радом и средствима грађана, али и уз помоћ надлежних просветних власти у Београду.
Тадашња школска зграда била је мања од данас постојеће зграде. Имала је два одељења, веће и мање, међусобно повезана вишекрилним дрвеним вратима и још две мање просторије у којима је становао учитељ, тј. управитељ школе. Први учитељ био је Радисав Стојановић, родом из Велике Плане.
Први ђаци била су деца рођена 1898. i 1899. године. Било их је у сва четири разреда 86-оро.

Прва учила и инвентар су врло скромни - неколико масивних и тешких школских клупа „скамлија“, а за учитеља столица и сточић са школским дневником, држаљком за перо и мастионицом. Ту су били и школска табла, првобитно зидана, а касније на ногарима, креда и сунђер или крпа за брисање. Основни ђачки прибор био је мала таблица с линијама великим и малим на једној и коцкама на другој страни, као и писаљка за таблицу. Књиге су имали припадајући према разредима. Ту је била и покоја мала свеска и графитна оловка, а код појединих оштрач за зарезивање оловака и гумица за брисање, а све то смештено у малим тканим шареним торбицама. Почетни предмети били су: читање, писање, рачун, веронаука, цртање и певање. У вишим разредима то су: српски језик, историја, земљопис и познавање природе. У периоду до Првог светског рата школу су похађали само мушкарци, а између два светска рата и девојке. Школска година почињала је као и сада првих дана септембра. Најсвечанији дан у школи била је традиционална прослава школске славе Свети Сава, која се у школама слави од 1827. године. Поред културно-уметничког програма, прослава је имала и народно славарски део који је почињао свештеником, молитвом, сечењем и окретањем славског колача. Када је почео Први светски рат 1914. године школа престаје са радом. Учитељ Радисав Стојановић, као резервни официр, одлази у рат. Сада је школа претворена у складиште за муницију, да би касније она била болница за рањенике. По завршетку рата школа наставља са радом, мада је настава била слаба и нередовна. Како ђаци за време рата нису ишли у школу, сустигло се више годишта па су међу њима биле велике разлике у годинама и физичкој развијености. Настава је била четвороразредна и комбинована. Учитељ Стојановић одлази у Београд, а у школи се од тада измењало више учитеља. Она је тада, осим једног или више учитеља, имала и једног помоћног радника, фамилијаза, који се старао о одржавању, чишћењу и грејању просторија. За време Другог светског рата школа је радила, али је настава опет била нередовна. Године 1955. унапређена је у осмогодишњу добивши назив „Милован Глишић“. Почетком 80-тих година припојена је ОШ „Васа Чарапић“ у Белом Потоку. Због удаљености и отежаних услова школовања, залагањем мештана и помоћи са стране, просторије школе у Пиносави су реновиране у периоду од 1991. До 1996. Од тада школа ради као издвојено одељење матичне школе „Васа Чарапић“ у Белом Потоку.

Мисао дана

„Из молитвeника свога покидала сам била свe листовe.
Потпуно бeз ближњих сам сe потуцала стазом лутања.
Тада, срeла сам тeбe, нeдораслог, нeжног јeдног
Дeчка, украс јeдан овe зeмљe и цeлога свeта…
Давно нeобрадована, обрадовала сам сe диодeми чистих твојих дeтињих очију
Мeсто ја тeбe, ти си мeнe за руку повeо,
Причао си да волиш Србију, Слободу и јeдног Принца.
И с тобом зајeдно сам волeла Србију, Слободу и јeдног Принца.”

(Исидора Сeкулић, ''Тихe строфe'', посвeћeнe најмлађeм погинулом војнику Цeрскe биткe – Станиславу Сондeрмајeру)