Такмичења
  • Регистрација

У оквиру манифестације ''Вељкови дани'', коју организује Градска библиотека ''Карло Бијелицки'' у Сомбору, већ 10 година расписује се конкурс за најуспелију причу за ученике основних и средњих школа ''Голубић''.

Наша секција је врло успешна на овом конкурсу, тако да награде ни ове године, на нашу радост, нису изостале.
У категорији старијих разреда основних школа освојили смо две награде:
Дуња Вићентијевић 8-3 ПРВА награда
Милица Здравковић 8-3 ТРЕЋА награда

До Сомбора по награде, на нашу жалост, нисмо стигле, али су награде нашле пут до вредних девојака.
Честитке Дуњи и Милици од срца, са жељом да ову последњу годину нашег заједничког рада испуне занимљивим причама и песмама, путовањима, дружењима и новим признањима!
Дивно је бити наставник оваквим ученицама!

У прилогу фотографије награђених ученица и награђене приче, које можете прочитати и кликом на следећи линк:
http://www.biblionica.rs/sr/golubic


Снежана Стојановић, проф. српског језика

 

 

Гласови у ветру

Обичан дан на плажи - све врви од гласова, дечије вике, таласа... Лењо се истежем на пешкиру испод сунцобрана. Досадно ми је- нема занимљивих саговорника, све сам књиге прочитала.Одлутах мало у мислима.

Сјајно сунце са неба пече неумољиво. Кроз платно сунцобрана пробијају се његови зраци као шарене стреле. Видим тачно како се одбијају о моју кожу и мртве падају поред мене. Хахаха! Не знају они да ја користим фактор педесет. Осврнем се око себе и видим госпођу поред, која лежи ван сунцобрана. У ствари, није госпођа него јеж. Нема на њеној кожи место где се сунчева стрела није забола. Цела плажа врви од јежева који миле по златном песку.

Загледам се у кулу од песка у чијем подножју је рука малог архитекте направила вештачко морско језеро. Каква је гужва владала на тој високој кули! Цео пешчани свет је журио на златни врх, а онда уз цику се котрљају у воду која се пенушала као шампањац у чаши. Излазили би чили и ведри и опет журили ка врху. Смејали смо им се заједно зека са неба и ја. Одакле сад зека искочи? Погледам у беспрекорно чисто и равно светлоплаво пространство. Рекло би се да је ледено колико је равно. Сликару поред мене је очигледно сметала та једноставост, па је узео четкицу и нацртао белог зеку на клизаљкама како јури уплашеног вука. Јурили су ка оној тачки где небо упада у море. Један велики, мрки талас је имао задатак да хвата то плаветнило и повуче га у морске дубине. Подсећало ме је све на слику препланулог аласа који извлачи мрежу са уловом.

Из те тачке где се небо претвара у море, појавила се црна тачка која је постајала све већа. Направих од својих прстију двоглед па погледах кроз њега. Био је то црни брод са белим једрима као снег. Уствари био је то господин брод у црном свечаном оделу, са белом уштирканом кошуљом и лулом у устима. Испред њега је ишло десет слугу са косама, косећи зањихане таласе да се њихов господар не укваси, а он је јездио поносно и надмено не гледајући на нас јежеве што милимо по пешчаном злату. Његова господска крма се никада неће упрљти тиме.

Вратих поглед на малог архитекту испред себе и видех да је решио да се окупа у свом језеру, а тужна златна зрнца су морала својим кућама. Аларм у мом стомаку упозори да је и мени време да кренем кући. Баш се огладни од овог маштарања!

  Дуња Вићентијевић 83

 

 

 

СВЕТ ИЗА ЗИДОВА

На врху улице у Раљи рођена сам да бих била топли дом, кућа у којој се све радује, али живот је за мене имао другачији план.
Саградили су ме Пеца и Каја када су решили да оформе породицу. У почетку они су били моји једини пријатељи, а затим се родила Марија, њихово првенче. Организовали су огромну прославу, блистала сам као никада то   тада, не зна се ко је био срећнији - поносни отац или ја...
Неописива је срећа када се новорођенче смести баш у ваше крило, када за њега постајете оличење сигурности и тиха, породична лука.
Након пар година родила се и Снежана, и опет дивни призори славља и радости.
Моја породица је сада била комплетна.
Маја и Нена одрастале су испуњене љубављу. Све што су пожелеле, родитељи су им даровали, а знале су да цене удобност која им је пружена, нису постале размажена деришта, већ смерне у културне девојке.
Све је то било лепо док су трајале срећа и радост, а онда је Пеца оставио свој живот на ауто-путу. Јурећи ненормалном брзином, покупио га је мотор док је Пеца скочио да заштити колегу. Маја је прва сазнала за трагичан догађај јер је била сама са мном, и јавила се на телефон када су звали из хитне помоћи. Отрчала је до вртића да јави мајци, а у мени се све рушило. Нисам знала како да је заштитим нити како да ублажим бол у њеној души. То су били дани када је за моју породицу све кренуло низбрдо.
Каја је убрзо после овог трагичног догађаја сазнала да болује од   страшне болести и да јој не преостаје много година живота. Пред нама је била крајње тужна слика - време у ком ће Маја и Нена остати саме и још неспремне за живот.
Ни једна од њих није била пунолетна, стога сам по Кајиној смрти припала Пецином брату, али су и после смрти оба родитеља моје бебе, моја мила деца, остале да живе под мојим кровом... Но, ништа не траје вечно!
Моје бебе су се удале, добиле своју децу, а ја сам остала и даље на врху улице у Раљи, само што ми сада уместо моје породице друштво праве ветар, коров и гуштери.
После толико година, прегршти успомена, ја сам продата људима који живе у иностранству, и никада, од дана када су ме купили, више нису свратили ни до моје капије.
То је моја горка судбина, сада пуна невеселих слика.
                                                            

Милица Здравковић 83

 

 

 

 

 

Мисао дана

"Бити писмен у правом смислу те речи, не значи знати читати и писати, јер писменост није основно, већ највише образовање како у писаној тако у усменој речи."

андрагог, др Ранко Булатовић,

професор Филозофског факултета у Београду