У среду, 25. октобра отворена је традиционална манифестација ''Пекарски дани'', под покровитељством Пољопривредне школе ''Шуматовац'' и Општине Алексинац.
Манифестација се одржава 12. пут, а четири године уназад организује се и литерарно-ликовни конкурс на задате теме. У оквиру манифестације приређују се разни културни, забавни и спортски програми. У вечери отварања, поред доделе награда за литерарне и ликовне радове, присуствовали смо модној ревији ученика школе ''Шуматовац'', хорском извођењу традиционалних песама /Градски хор/ и позоришној представи Тетра 91 ''Звездана прашина''.
Захваљујући несебичној помоћи и подршци породице Мијаиловић, Никола Mијаиловић 8-1 /који је освојио ДРУГУ награду за причу/ био је у прилици да лично преузме награду и ужива у дивном дану у Алексинцу.
Честитке од срца, са жељом да и ове године будемо надахнути, креативни и запажени!
У прилогу можете прочитати надахнуту причу о прецима и погледати фотографије са доделе.
Снежана Стојановић, проф. српског језика
Из дневника ратара минулих времена
Топла, летња ноћ се ближи крају. Светлост свитаца полако замењују први зраци сунца.
Поздрављају их цврчци. На врху стога сена покривен звезданим небом, спава Мића. Момак од шеснаест лета.
Чује кроз сан: ,,Ој ораје, ораје, устај Мићо, зора је...'' Буди га отац Брка. Песмом. Младић скаче, умива се јутарњом росом. ,,Хајде, Мићо! Почиње моба.''
Скупљају се сељаци. У грубим шакама држе српове. Уједначеним замасима секу влати зрелог, златног жита. За плетене чарапе им се лепи чичак. А опанци им се пуне прашином суве земље. Са главе им се слива зној од умора. Сељак за сељаком, сваки је све љући јер им срп удара о земљу, па се криви. Девојке, радосне и срећне, доносе чисту изворску воду и богат ручак. Загледају се мало у момке, па се кришом, у потаји насмеју. Прошапућу коју
реч између себе. После једне додају воду, а друге приносе храну. Када се сељаци окупе за трпезу, девојке запевају. Момци лупањем дрвеним кашикама праве уједначени ритам за песму. Девојке певају и играју, а момци уживају на одмору од тешког рада. Тако све до сутона.
Предвече цврчци ућуташе, свици плануше из сна. Сељаци покупише летину и напунише колска кола богатом пшеницом. Па опет ударе по песми, од среће што је жетва богато прошла. Полако утерују пшеницу у Радојево двориште. Један по један је слажу у стог, а затим у дреш. Дреш је машина у којој се раздваја слама од чисте пшенице, а она ради преко парњаче. Парњача ради на пару. Када сељаци наложе парњачу, дреш се покрене.
,, Мићо, родило жито. Родило па преродило. Нема женске руке у кући. Ти си најстарији син. Време је за женидбу'', саветовао је отац.
Очеви уговорише брак. Мића ожени Живанку, девојку од шеснаест година. Поживели су заједно седамдесетак година. Предани и посвећени породици.
Ову причу ми је приповедао мој прадеда Мића. Од пре годину дана није са нама. Али га памтим по занимљивом приповедању и несебичној доброти.
Мићин и Радојев праунук Никола
Никола Мијаиловић 81
