Такмичења и промоције ученика
  • Регистрација

Традиционално, други викенд октобра посвећен је сећању на трагично пострадало становништво Драгинца и околине у Другом светском рату.

У суботу, 14. октобра истоимена школа у Драгинцу обележила је и Дан сећања и Дан школе, и уприличила свечани програм и доделу награда на Данима дечје поезије и прозе. Књижевна манифестација траје већ 32 године, а ми смо гости-добитници од 2004. године. Увек се радујемо лепим речима које чујемо у Драгинцу - од деце учесника, од домаћина, од књижевних посленика, од госта писца. Ове године добро одабраним стиховима обратио нам се песник  Бранко Стевановић.

Нашу школу представљао је Ђорђе Живковић 8-2, првонаграђени у категорији прозе.
Уз Ђорђа похвале су добили његови  другари  из  разреда  Ања Александра Василијевић и Бранко Гајић, као и школа, за квалитет радова.
Захваљујемо се домаћинима на свечаном програму и гостопримству.
Од  срца се захваљујем породици Живковић, која је омогућила да уживамо у овом лепом дану.
Хвала мојим писцима што смо добили прилику да се радујемо наградама и да се сретнемо са другом талентованом децом.

У  прилогу  фотографије са манифестације  и  награђена  прича  Ђорђа  Живковића.

Снежана Стојановић, проф. српског  језика

 

 

Исповест једног дечака                                             

 Сам сам. Стојим испред огледала у полутами собе.

Дечак који ме гледа са друге стране само личи на мене. То нисам ја. Збуњен сам. Љутим се из чиста мира. Не причам са укућанима. Не излазим данима из своје собе. А онда се одједном смејем без разлога. Срећан сам, разигран. Правим се да сам велики, а онда се играм рата са млађим братом. Нервирају ме бубуљице и шишке које никада не стоје на страни на којој ја хоћу. Некада сам детињаст, безбрижан, а следећег тренутка бринем све бриге овог света.
У школи такође немам мира. Не због наставника или тешког градива, већ због два плава ока. Правим се да је не примећујем, да ми је свеједно. Причам свима да је досадна клинка, али данас, кад је стајала са мојим другом и смешила му се, цео свет ми се срушио. Утеху налазим у тренинзима. Надам се да ћу једног дана постати успешан фудбалер. Сањам о томе да изађем на терен, а цео стадион узвикује моје име. Да ли ће се моји снови икада остварити? Шта ми будућност доноси? Мучи ме хиљаду питања на које немам одговоре.
Зато не желим да одрастем. Хоћу да будем незрео и неодговоран. Да уживам у својој младости, без обавеза и проблема који муче одрасле.

Звоно на вратима ме је прекинуло у размишљању.
Исплазио сам се дечаку у огледалу и истрчао напоље...

Ђорђе  Живковић 82