Такмичења и промоције ученика
  • Регистрација

У предивном Дому породице Павловић на Дорћолу, споменику културе, Пријатељи деце Београда и општинска удружења Пријатеља деце уприличили су у петак, 29. септембра, у оквиру манифестације Дани европске баштине, изложбу ликовних радова, кућица и хранилица за птице ученика основних и средњих школа Београда из пројекта „Заштитимо птице Београда!''

Организована је и изложба радова са ликовног и литерарног конкурса на тему „Наслеђе и природа – Сачувајмо природу”, а најуспешнији радови су награђени. Нашу школу представљале су првонаграђена Сара Вићентијевић и трећенаграђена Јована Ђорђевић; добитница друге награде Ања Александра Василијевић због болести није присуствовала овој лепој вечери.

Уживали смо у богатом књижевном и музичко-сценском програму у ком су наступили глумица Тања Кецман, књижевници Божидар Пешев, Оливер Јанковић и Благоје Рогач, као и хор ОШ „Милош Црњански”, „Златне сирене” Београда – соло певачи, добитница Повеље „Златан Вауда” и победници градског такмичења рецитатора. Програм су приредили Славка Грујичић и Александар Лазовић.
Хвала мојим девојкама за једно изузетно вече, а посебно хвала подршци и помоћи - госпођи Ани, мами Саре Вићентијевић, и Надежди, сестри Јоване Ђођевић.

Прочитајте награђене песме и уживајте у фотографијама са доделе.

Снежана Стојановић, проф. српског језика

 

 

Игра  лептира

Седим напољу на љуљашци и као обично гледам на телефону штошта. Тог тренутка сам се баш дивила прелепо усликаном пејзажу, и питала се где ли се налази на овој земаљској кугли. Изненада ми слети лептир прелепих крила. Био је нестварно леп, као да је излетео из оног пејзажа на телефону. Пробала сам да узмеме други телефон да га усликам. Лептирић се понашао као да жели нешто да ми каже. Лепршао је панично  крилима, као да су телефони два велика зида која ће га притиснути. Полако склоним телефоне, а он ми слети на образ и као да ми спусти малени пољубац, па залепрша крилима говорећи да га пратим. Полетео је и за собом остављао сјајни прах, а ја сам кренула за њим, пружајући длан да ухватим те дивне честице. Како је био чудесно шарен тај лептир - црн са жутим и наранџасти круговима, и летео је тако отмено и живахно у исти мах.

У једном трену одвојих поглед од њега и погледах око себе. Пукоше боје на све стране. Била сам у сред ливаде, али као да сам била у земљи чуда. Нисам ни знала да у  сутон има толико боја, а зелена стотину нијанси. Око мене је све било као из бајке, а ја као успавана принцеза која се тек  пробудила. Све је било  лепше и од оног пејзажа са телефона, јер је било стварно и могло се додирнути и помирисати.

На сред ливаде угледах кућице и кренух ка њима. Када сам стигла до њих, сватих да су направљене од књига. Окренух се да видим где је мој лептир нестао и оборих једну кућицу. Из књиге излете мноштво прелепих лептира који су се разјурили на све стране. Највероватније су кренули да доведу  још деце и одраслих да виде ову лепоту.

Сагох се, узех једну књигу и отворих је. Писало је да ово није сан  него стварност, и природа коју нисам видела дуго, скривена међу зидовима. Ти зидови били су телефони, чији нам екрани не дају да видимо лепоту око нас.
На крају књиге је писало да кад се вратим у своју љуљашку и седнем испред свог зида, напишем ову причу и свима откријем тајну – природа је стварна, пејзажи са слика стварно постаје. Потребно је само одгурнити те зидове од нас и погледати око себе.

Сваком ће се појавити прелепи лептир и одвести га у стварни свет лепоте.

Сара  Вићентијевић 73

 

ПИСМО  МАЛОМ  ПРИНЦУ

Драги Мали Принче,
Сусрет са тобом променио ми је живот, изнова,
можда ти јеси мали дечак, из света снова, 
али разумећеш добро  тугу мојих речи,
коју само љубав може да излечи

Погледи на свет  претварају се у мале оквире,
у које све мање љубави стаје, 
поново се рађа нешто  окрутно,

зле творевине људи окупирају природу,
заробиле су је, зачарале, опасност тек следи, 
свој отров шаљу даље, ка теби,
Долази будућност намерена да покори
Сву хармонију на Земљи,

Мој тужни Мали Принче, не препознају сви добро,
Страхујем да ће нам срца ослепети, и сурови ум завладати,

Видиш, на твојој планети се много брже рађају руже,
Ти си свој цвет  заливао љубављу,
Овде их само баштовани узгајају,
Нема их више, њихова врста изумире,

Многи људи су повучени, самују,
Затворили су своја врата, и само топла реч,
Их може откључати, али на жалост тих речи нема,

Неки су подигли зидове, оковане лажима и преварама,
Које круже, и вечно опстају,
Плашим се мрака и сурове таме,
У којој све наше врлине нестају

Хеј,
Па ЉУБАВ је тај чаробни лек - осмех,
А можда су мост наш разговор и речи, 
Који ће сваки човек прећи,

Али…можда пресуши Небо, због мржње,
Или нестане Свет, завлада злоба,
Из  срца  нека  букне  пламен  речи
И поспе по главама мало чаролије,
Да људи бистрије мисле,
И да свима пренесе: 
ЉУБАВ покреће Свет,
А злоба га зауставља…

Ања  Александра  Василијевић 82

 

 

Сачувајмо  планету

Сваки човeк на овом свeту, уништава нашу планeту.

Фабрикe сe брзо градe, а биљкe сe вишe нe садe.

И водeна нeстајe флора, загађeна сва су мора.

А ваздух јe прeпун дима, шта јe ово са људима?

Околину своју гушe, и природу брзо рушe.

Водeнe сe сантe топe, бићe опeт катастрофe.

Зато молим свe људe овог свeта - трeбаћe нам још планeта,

да будућeм поколeњу  оставимо чисту Зeмљу.

Јована Ђорђeвић 81

 

Има нас и на Фејсу

Facebook

ЛОГО ШКОЛЕ

logo skole

Мисао дана

КАД ИДЕ ПРВАК

Кад првак у школу крeнe
Са торбом прeпуном књига,
Пратe га брижнe зeнe.
Прати га мајчинска брига.
Коракe пружа лакe,
Срeд градскe врeвe и букe.
Први пут идe бeз бакe,
Први пут бeз дeкинe рукe.
Зауставитe  авионe.
Возовe брзe и камионe.
Багeрe бучнe и санитeтe,
Кад идe првак. Кад идe дeтe.
Ви стe од ђака јачи
И знатe за поштовањe.
Ваша пажња му значи.
Ђак јe највeћe звањe.
То што научи од вас
Сутра ћe другом да врати,
Ви стe му први час
Да живот бољe схвати.
Зауставитe тракторe,
Трамвајe и мотокултиваторe.
Бицикла тиха и тротинeтe,
Кад идe првак. Кад идe дeтe.
(Toде Николетић)