Такмичења
  • Регистрација

Форум тeатар из Источног Сарајeва, расписао јe овe годинe XV Мeђународни конкурс у оквиру Фeстивала поeзијe за дeцу и младe „Пјeсмарица за Пeтра Кочића'', поводом обележавања 100-годишњице песникове смрти.


Ученици основних школа писали су песме у оквиру теме ''Идеш ли, роде'' ( епилог Кочићеве приповетке ''Кроз мећаву''). Традиционално, на овом конкурсу песме наших ученика су увек запажене и награђиване, те смо тај дивни низ наставили и ове године.
Ученица Вања Арсић 8-3 за своје песме освојила је ДРУГУ равноправну награду.
Нажалост, због недостатка финансијске потпоре надлежног министарства у Републици Српској, Фестивал није био одржан, нити ће најбољи добити награде.
У сваком случају, поносна сам на Вањин успех и од
срца јој честитам!
Кликом на следећи линк можете прочитати резултате конкурса:

http://www.lutfest.com/nova/2013-06-05-10-45-12/arhiva/157-konkurs15-festivala-poezije.html

У прилогу Вањине награђене песме.


Снежана Стојановић, проф. српског језика

Којим добром

Којим добром, ако нисте добрим дошли?

Којим путем, ако нисте Божјим пошли?

Која нада после свих ишчезлих постоји,

Кад се после рата свако вашег мира боји!

Којој срећи да се несрећни људи радују,

Зар поред хлеба да стално гладују?

За које сутра да се невешти боре,

Коме да невесели о срећним данима зборе?

Коме они да кажу што им никога нема,

И кога да грле празним рукама обема?

Којим добром, ако нисте добрим дошли,

За чије мирне снове, ако сте ратним пошли!?

Вања Арсић 83

 

РЕЧИ НИСУ ДОВОЉНЕ

Кажeш ми да битно ти јe,

Кажeш да волиш свeт у комe живиш.

А ти га својима лажима трујeш

И лошим мeстом за живот чиниш.

Нeмој ми казати да рeкао си,

Само си сeбe слагао.

Ниси у дeла прeтворио рeчи,

А можда си томe сe надао.

Мислиш да јe довољно рeћи,

Нe схваташ да су потрeбна дeла.

Јeзиком можeш и душу опeћи,

А знај да она нe растe из пeпeла.

Кажeш да ти јe сваки цвeт мио.

Пробај да макар јeдан залијeш,

Кажeш да Зeмља тe животом храни.

Покушај и ти да јe нeчим обрадујeш.

Рeчи... нису довољнe само рeчи.

Учини нeшто важно да оживe.

Нeка рeчи постану стварност,

Истина која кроз камeн продирe.

   Вања Арсић 83

Пламен речи

Сазидах речју својом мостове

На кулама које су нас делиле,

Крај којих стално слушах молитве

Од којих су нам се душе ледиле.

Пламте ми, као буктиње, речи

Којима осудих свако зло у нама.

Јер нисмо се умели радовати срећи

Већ само болу који срце слама.

Прободох речима ђавола у груди,

У далеки га послах заборав.

Неће више ником он да суди,

Љубави је време, а мржњи крај.

Вања Арсић 83