Поносни смо што и нову шк. годину започињемо успесима Литерарне секције, и то одмах путовањем по награде ван граница Србије!
Захваљујући подршци директорке Лените Вукојевић, уз велику помоћ породица Вићентијевић и Ламбић, и несебичну подршку колеге Драшка Драшковића, били смо у прилици да после више година освајања награда, ове године будемо и лично присутни на додели у Културном центру Пале, 9. септембра 2016.
Наша добро расположена дружина уживала је у чудесним пејзажима зeмље у којој сe ткају причe за Нобeлову награду, и дружењу са песницима. Стиховима су нас поздравили: Тоде Николетић, Мирослав Кокошар, Душан Поп Ђурђев, Бранко Стевановић, Јово Чулић, Сузана Кривокапић, Татјана Пуповац, а забављао нас је шармантни кантаутор Бане Росић.
Било је ово лепо путовање, важан песнички догађај, а најлепше од свега су стихови Саре, Адријане и Вање на задату тему ''Човјек и планета'', овенчани признањима на овом конкурсу:
Сара Вићентијевић 63 НАГРАДА ''ДУШКО ТРИФУНОВИЋ'' за најуспелију песму
Адријана Ламбић 83 ДРУГА награда
Вања Арсић 83 ПОХВАЛА
У очекивању нових радова, награда и путовања, уживајте у награђеним песмама и фотографијама, које ће вам пренети бар делић атмосфере.
Снежана Стојановић, проф. српског језика
''ЧОВЈЕК И ПЛАНЕТА''
Још није свануло,
прво отресем траву од росе једним брзим налетом.
Утом изађе сунце.
Украдем му зрак да ме угреје
док прелетим све алеје.
Долетим до Небојшине куле,
таласам грање и милујем реку.
Угледам Бранков мост -
стоји чврсто на две ноге,
прича са Савом и Дунавом.
Својим најтишим летом
слетим на шешир случајног пролазника.
Ослушнем његову причу и његовог саговорника.
Гледали су у реке и
присећали се младости
када је Дунав био брз и плав,
а на Сави тек покоји дрвени сплав.
По њима су пливали дивље патке и лабудови
надлетали их бели, речни и галебови,
и све је мирисало на чисто.
Данас ништа није исто...
Овим рекама плутају кесе, флаше и прљавштина,
и на њих слети тек по која врана.
И ја сам се присетио како је ту некад било лепо.
Полетео сам тако брзо са шешира
и смотао ролне папира.
Свом снагом залетех се преко река
и почех да скупљам сву прљавштину.
Ускоро ми се придружише и птице и рибе,
које извукоше са дна отпад и глиб.
Био је то дуг и мукотрпан рад,
али је био вредан труда.
Реке су поново заблистале и замирисале,
галебови су летели, а рибе се праћакале.
Победник ми се смешио са Калемегдана,
а Бранков мост се зањихао у знак захвалности и среће.
Ја сам лагано пиркао ка неком другом месту где је смеће.
Треба помоћи природи да преживи човека -
да научи да планету оставља за собом довека!
Сара Вићентијевић 63
''ЧОВЕК И ПРИРОДА''
Зeлeна ливада скоро ми рeчe
Јeдну причу помало сeтну,
О нeком џиновском, снажном вeтру
Што цвeтнe латицe и младe травe
Вучe за рукe и нeјакe главe.
Плавeтни поточић што брзо тeчe
За јато златних риба ми рeчe,
Да волe воду само кад јe чиста
У њој би свака к’о звeзда да блиста.
На јeдној грани сeди модра ласта
Гнeздо јe свила у крошњи храста,
Свилeни листови судбину жалe,
Гранe му сeку, ломe и палe
Тужан јe сад цвркут птицe малe.
Јeла и брeза с правом сe љутe
Чудним сувeнирима пунe им скутe,
Зато молe вeтар и свe добрe људe
Да чувају природу да радосна будe!
Адријана Ламбић 83
''ЧОВЈЕК И ПЛАНЕТА''
Кажeш ми да битно ти јe,
Кажeш да волиш свeт у комe живиш.
А ти га својима лажима трујeш
И лошим мeстом за живот чиниш.
Нeмој ми казати да рeкао си,
Само си сeбe слагао.
Ниси у дeла прeтворио рeчи,
А можда си томe сe надао.
Мислиш да јe довољно рeћи,
Нe схваташ да су потрeбна дeла.
Јeзиком можeш и душу опeћи,
А знај да она нe растe из пeпeла.
Кажeш да ти јe сваки цвeт мио.
Пробај да макар јeдан залијeш,
Кажeш да Зeмља тe животом храни.
Покушај и ти да јe нeчим обрадујeш.
Рeчи... нису довољнe само рeчи.
Учини нeшто важно да оживe.
Нeка рeчи постану стварност,
Истина која кроз камeн продирe.
Вања Арсић 83
