Библиотека
  • Регистрација

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу Унеско, прогласила је 8. септембар за Међународни дан писмености 1967. године, да би се сваке године, бар на тај дан, истакла важност читања и писмености, како у животу појединца, тако и друштва у целини.

Општом декларацијом о људским правима из 1948. године признато је право на образовање, а тиме и право на писменост. Две су декларације отишле још даље, тако је у Декларацији из Персеполиса (1975) речено: „Писменост није сама себи сврха. Она је темељно људско право”, а Хамбуршка декларација из 1997. наглашава како је писменост, која у ширем смислу обухвата знање и вештине које су потребне свима у свету брзих промена, једно од основних људских права.

      У Србији данас има око 1,35 милиона становника без дана школе или само са неколико разреда. Према попису становништва, из 2002. године, у Србији је било више од 20% одраслих преко 15 година старости, који нису завршили основну школу, а чак 50% оних који су завршили само основну или су функционално неписмени.

Највиша стопа неписмености бележи се у јужној и источној Србији, а поред младих угрожени су и одрасли, углавном жене, изнад 50 година…

Међу образованим становништвом у Србији највише је оних који су завршили средњу школу, а свега 6,5 % има факултетску диплому.

Крајем 20. и почетком 21. века на светску сцену „ступа“ и такозвана нова писменост, односно информатичко описмењавање, експлозија нових форми комуникација у врло кратком временском периоду. Ту предњачи развој онога што се назива „Mass Self Communication“ (МSC), односно масовна индивидуална комуникација. Технички гледано, МSC је интернет, али исто тако и свет комуникације мобилним телефонима.