Библиотека
  • Регистрација

Организација Уједињених нација за образовање, науку и културу Унеско, прогласила је 8. септембар за Међународни дан писмености 1967. године, да би се сваке године, бар на тај дан, истакла важност читања и писмености, како у животу појединца, тако и друштва у целини.

Општом декларацијом о људским правима из 1948. године признато је право на образовање, а тиме и право на писменост. Две су декларације отишле још даље, тако је у Декларацији из Персеполиса (1975) речено: „Писменост није сама себи сврха. Она је темељно људско право”, а Хамбуршка декларација из 1997. наглашава како је писменост, која у ширем смислу обухвата знање и вештине које су потребне свима у свету брзих промена, једно од основних људских права.

      У Србији данас има око 1,35 милиона становника без дана школе или само са неколико разреда. Према попису становништва, из 2002. године, у Србији је било више од 20% одраслих преко 15 година старости, који нису завршили основну школу, а чак 50% оних који су завршили само основну или су функционално неписмени.

Највиша стопа неписмености бележи се у јужној и источној Србији, а поред младих угрожени су и одрасли, углавном жене, изнад 50 година…

Међу образованим становништвом у Србији највише је оних који су завршили средњу школу, а свега 6,5 % има факултетску диплому.

Крајем 20. и почетком 21. века на светску сцену „ступа“ и такозвана нова писменост, односно информатичко описмењавање, експлозија нових форми комуникација у врло кратком временском периоду. Ту предњачи развој онога што се назива „Mass Self Communication“ (МSC), односно масовна индивидуална комуникација. Технички гледано, МSC је интернет, али исто тако и свет комуникације мобилним телефонима.

Мисао дана

„Из молитвeника свога покидала сам била свe листовe.
Потпуно бeз ближњих сам сe потуцала стазом лутања.
Тада, срeла сам тeбe, нeдораслог, нeжног јeдног
Дeчка, украс јeдан овe зeмљe и цeлога свeта…
Давно нeобрадована, обрадовала сам сe диодeми чистих твојих дeтињих очију
Мeсто ја тeбe, ти си мeнe за руку повeо,
Причао си да волиш Србију, Слободу и јeдног Принца.
И с тобом зајeдно сам волeла Србију, Слободу и јeдног Принца.”

(Исидора Сeкулић, ''Тихe строфe'', посвeћeнe најмлађeм погинулом војнику Цeрскe биткe – Станиславу Сондeрмајeру)